О џудоу – историја
Шта је џудо ?
Џудо или Јудо (изворно) је основан 1882. године у малом будистичком храму Еисхоји у Јапану. Јигоро Кано је у својој младости изучавао разне школе јиу-јитсуа, првенствено Тенсхин схинyо рyу и Кито рyу јиу јитсу. Јигоро Кано био је ситне конституције па је схватио да само изузетним познавањем техника и принципа може да победи јаче и веће противнике. Тенсхин схино рyу школа била је позната по техникама полуга и захвата те удараца, док је Кито рзу јиу јитсу школа била позната по техникама бацања. Вежбајући Кито рyу јиу јитсу Кано је достигао врло висок ниво и лидер школе Хацхиносуке Фукуда доделио му је титулу Менкyо каидена, наследника школе. На једном тренингу признао је Кану да од сада Кано почиње учити њега. Интересантно је да је кћер Фукуде, Кеико Фукуда, касније постала ученица Кана и да је данас жена са највећим џудо звањем, црни појас 10. Дан и живи и активно тренира у Америци. Јигоро Кано био је визионар и осетио је да су борилачке вештине на заласку популарности понајвише због лошег приступа на тренинзима па је тако дошао на идеју да направи трансформацију и промени циљ који је тада био првенствено повређивање и убијање противника, у један пуно племенитији аспект који борилачке вештине имају. Тако је створио Кодокан џудо, школу која је у свом почетку окупила 9 ученика који су у малом будистичком храму почели да вежбају џудо на 12 татами струњача.
У почетку су сви оспоравали вредност џудоа јер се вежбање изводило са мањим бројем опасних техника, но дилема је решена у мечу организованом од стране полиције која је била заинтересована за увођење једног система за обуку полицајаца. Меч је одржан у 15 борби између представника неколико школа јиу-јитсуа и Кодокан џуда. Тринаест борби добили су борци Кодокана, а два су меча проглашена нерешеним. Од тада џудо се уводи у све институције, војску, полицију, школе и универзитете.
Јигоро Кано, творац џудо спорта
Професор Јигоро Кано (1860.-1938.) је са 18 година почео да се бави борилачким вештинама. Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме, већина ЈиуЈитсу стилова је уз технику захтевала и много снаге. 1882. године, након што је стекао мајсторску титулу у неколико врста ЈиуЈитсуа одлучио је развити борилачку вештину која би омогућавала слабијим особама да победе много веће противнике.
Са својих 9 ученика основао је Кодокан институт и развијао оно из чега ће насати Џудо (на јапанском језику Нежни пут). Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир “Џудо Вс ЈиуЈитсу”. Укупно се одржало 15 мечева , а џудо екипа је убедљиво победила. Џудо је убрзо постао део Јапанског школског образовања, а почео се ширити и по целом свету.
Џудо је ушао у програм Олимпијских игара на Играма у Токију 1964. године и то само за мушкарце. За жене је џудо уведен тек на Играма у Барселони 1992. године.
Џудо меч
Разлог ефикасности џудоа првенствено је у увођењу рандорија (слободног напада и одбране) који је постао место где се сва научена техника покушава извести у условима најближим слободној борби. Тако је у рандорију читав низ техника доживео своју позитивну еволуцију. На здравим темељима које је поставио, Кано је успео да изгради вештину која се непрекидно развија и која се никада није поделила на стилове, јер правила и принципи су јасни и све што може да се примени лако се уклопило у џудо (пуно је техника настало касније, а неке су уведене и из сродних стилова рвања и самбо-а).
Кано је био врло утицајна особа, био је и министар спорта, те је својим интернационалним карактером успео да прошири џудо по целом свету. Слао је мисионаре џудоа, своје ученике, у свет. Такође, врло је позитивно утицао на очување традиционалних борилачких вештина јер је позивао и сарађивао са многим мајсторима којима је давао места у Кодокану како би подучавали своју вештину.
Такође, битно је истаћи да је успео да у идеји џудоа премости поделу Јапана на традиционални и модерни, тако што је обновио школу Буттокукаи (школа за изучавање ратничких путева) и у њој поставио своје најбоље ученике. Буттокукаи је опстао до данас иако је након другог светског рата спаљен јер је био школа коју су сви јапански официри и подофицири морали проћи па су је Американци сматрали извором јапанског империјализма.
Данас је Буттокукаи школа у којој по традиционалним идејама раде мајстори аикидоа, џудоа, карате-доа, кенда и традиционалних самурајских вештина. Једном годишње одржава се и турнир “црвени и бели” којим се “одмеравају снаге” источног и западног Јапана.
Џудо је постао олимпијски спорт 1964. године на Олимпијади у Токију. У апсолутној категорији, на општу трагедију јапанаца, победу је однео Антон Геесинк из Холандије.
Није случајно изабран Токио, престоница земље колевке џудо спорта, а такмичење је одржавано у част оснивача џудоа – Јигора Кана.
Борбе су одржаване у новоизграђеној хали “Нипон Будокан” и садржавале су три тежинск (лака до 68кг, средња до 80кг и тешка преко 80кг) као и апсолутну (отворену) категорију.
ОПРЕМА
Јудоке (џудисти) тренирају у специјалној врсти кимона који се зове Јудоги (Ги на јапанском значи – одећа). Јудоги се веже посебним дебелим појасем који одговара јудокином рангу.
Технике
Такмичарски џудо се већином базира на техникама бацањима (наге-wаза), које се деле на ручне технике (те-wаза), бацања преко кука (косхи-wаза) и ножне технике (асхи-wаза). Џудо се састоји и од техника у партеру (катаме-wаза) које се келе на држања (осаекоми-wаза), гушења (схиме-wаза) и полуге на рукама (кансетсу-wаза).
Партер је прилично занемарен у такмичарском џудоу јер се, због атрактивности, борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак. Технике џудоа се на тренингу уче радећи “у празно”, с партнером који се “пушта” и у лаганом спарингу с партнером (рандори).
Правила олимпијског џудоа
Џудо меч се одржава на меканој подлози (Татами струњача), величине у просеку 15×15 метара. Два метра са сваке стране чине “сигурну зону”, ограничену црвеном линијом. Изван црвене линије није дозвољено изводити бацања, но ако бацање започне унутар татамија, а бачени такмичар падне унутар сигурне зоне, бацање се сматра ваљаним.
Победа бацањем
Ако противника бацимо на леђа с разумном количином снаге, зарадили смо 10 поена (иппон) и истог трена побеђујемо. Ако га бацимо с разумном количином снаге, али без потпуне контроле бацања, а противник падне делимочно на леђа добијамо 7 поена (wаза-ари).
За успела бацања која су ипак била лошије изведена и не заслужују иппон или wаза-ари додељује се нижи поен Yуко (5 поена) за бацање на бок. Важно је напоменути да они нису кумулативни, значи њима је немогуће победити, чак и ако их током борбе зарадите 100. Победа се може остварити само истеком времена, односно победник је онај који скупи више тзв. малих бодова у току борбе.
Победа у партеру
Ако је противник бачен неком техником, на којој није зарађен иппон, борба се може наставити у партеру. Поента је противникова леђа или барем једно раме контролисати односно прилепити за татами и држати их тако: 20 секунди (иппон), 15 секунди (wаза-ари), 10 секунди (Yуко).
Такође, ако је један од такмичара ранијим бацањем зарадио wаза-ари и у партеру задржао противника 15 секунди (и тиме зарадио још један wаза-ари) он побеђује. Осим држањем, у партеру се може победити гушењем или полугом на руци (у том случају се противник извлачи из захвата тако да 3 пута тапка по вама или партеру и самим тиме, аутоматски губи меч).
Победа на бодове
Ако дође до тога да нити један борац након истека времена није зарадио иппон или 2 wаза-арија, одлучују бодови. Но како је већ напоменуто Yуко није кумулативни, па у случају да први борац има 3 Yукоа, а други борац 1 Wаза ари побеђује други борац!
У случају да оба борца имају исти број Yукоа и Wаза арија, победника одлучују судије.
Оценивање
Јудоке (џудисти) су рангирани у складу са својим знањем и резултатима постигнутим у борбама. Постоји 6 ученичких (“Кyу”) и 10 мајсторских (“Дан”) звања с припадајућим обојеним појасевима.
| Ранг | Јапански назив | Боја појаса |
|---|---|---|
| 6 Kyu | rokyu | бели |
| 5 Kyu | gokyu | жути |
| 4 Kyu | yonkyu | наранџасти |
| 3 Kyu | sankyu | зелени |
| 2 Kyu | nikyu | плави |
| 1 Kyu | ikkyu | браон |
| 1 Dan | shodan | црни |
| 2 Dan | nidan | црни |
| 3 Dan | sandan | црни |
| 4 Dan | yodan | црни |
| 5 Dan | godan | црни |
| 6 Dan | rokudan | црвено-бели |
| 7 Dan | shichidan | црвено-бели |
| 8 Dan | hachidan | црвено-бели |
| 9 Dan | kudan | црвено-бели |
| 10 Dan | judan | широки бели |
Пре него што је Јигоро Кано створио џудо, учитељи су ученицима издавали дипломе и свитке текста који су сведочили о њиховом напретку. Кано је започео модерни систем када је 1883. двојици својих старијих ученика (Схиру Саигоу и Тсунејиру Томити) доделио статус сходан. Но чак ни тада није било разлике у изгледу између њих двојице и осталих ученика, јер тада Кано још није био измислио Јудоги па су ученици тренирали у традиционалним кимонима. 1907. Кано је представио Јудоги какав познајемо и данас те су се почели употребљавати појасеви, за почетак само бели и црни.
Појасеви друге боје су дошли у употребу тек кад се џудо почео практиковати изван Јапана. Миконосуке Каwаисхи је почео подучавати џудо у Паризу и увидео је да ученици-западњаци брже напредују када имају разне боје појасева као визуелни доказ свога знања.